БАДЕМ, РОСА
поезија воли скудоумне; провалнике
у сопственом срцу; благословен
мексичких картела хитац; чисте детета
и звери очи; жилет и лабудово перје.
поезија кући-и-раскућује: прометеју
шибицу дарује на спаљеном дому
прсте да згреје; вережњачом одева се трња,
пресахлом пустиње љуспом – како би
и ти искрварио руке којим иштеш.
Слатка Је Њеног Бадема Роса!
ИНВЕНТАР ЈЕСЕНИ (ПАСТЕЛ)
небодери усукали џепове балкона, назебли
подруми назувају чизме. сунце залази у шпорете,
секире хушкају шумара против шуме. припит
канделабер гега ђерданима калдрме, хрли
у сусрет клупи усамљемог трга. низ саксофон олука
тужне се ноте сливају, решетке сливника отварају
ожеднела уста. разуларена копита кошаве затиру
крин из парка, земља га полаже под пресу хербаријума.
рибокрадице извлаче мреже из набујале реке – на путу
од удице до сатаре згучени плен сања море.
својеглави пљусак спира улични жамор, усне
африке скапавају у јауку суше. спавач дави гуску
у јастучници, јутром черупа перца и искашљава
дугмад. пуста недеља воштаницом изгара, авионско
ЉУБАВНА: ПЛАНЕТА ТЕМСКА
реским копљима пробадају нам псе-граничаре
које још одгојили нисмо – потуримо груди;
тешком ђулади одрањају бедеме карауле нежности
коју дозидали нисмо – потуримо плећа;
ледене стреле одапињу пут топлих погледа наших –
потуримо очи;
наковањ стиха ужарен мазним шапатом поливају
живим кречом – потуримо врат.
на кијамету бездан-горе
хоћемо ли подашчати слеме
шиндром наших подлактица
после жега а пре сметова?
СЛАВУЈ И ЧАУРЕ
десет глава – десет шлемова;
десет шлемова – десет цеви;
десет цеви – десет метака;
десет метака – девет ћорака
:
репетирај!
војниче худи, шта од живота би
више: ороз пушци да си међу
петлима, орах кундаку међу
врбама? барут куршуму међу
ћорцима, нишану да си око
на срцу песника? п-а-л-и! то што
клону, то што тиња није срце
– залутали славуј пупољак песме
под груди замеће
и недопевану
праху
завештава.
устрељени међу чаурама спава:
ГАРСИЈА ЛОРКА!
ГАРСИЈА ЛОРКА!
EO IPSO: САНАК У МЕРМЕРУ
рапсода асфалту на стражи одмени; филипом
вишњићем зеницу углачај, зорно прогледај;
мудрост плишане минерве одбаци! – виртуелни
љиљак кињи сунце; граматику крика невид-гавран
летом гата: све и да певаш, нећеш занавек – грло
се хаба, жест замире, умукни после четрдесете!
закуни се оном ко сред плитког жагора изговори
најдубљу реч од које пошениш!
међу бетонским пределима солитера пуж
подиже дом брзином од хиљаду мистрија
у минути – али не и ти: под плугом
отаџбине-наложнице што по кулоарима ћерда
девичанство има ли и мрве за нас? пигмеје
што на трон посади, а титане заузда, доји ли нас
усиреном млечи непочинства? не призивај
своје име са шљаштеће табле булевара;
не подилази бронзи споменика: свака биста
корозира у темену – човече лепши од билборда
док леншкариш подно настрешнице, у шољи
еспреса!
чуј, оштре се длета! похитај: једро си пред
фуријом орканâ, извор суши, адама сломљено
ребро, јерихону рог. што песма пред поноћ
не унеби у освит буде мираз земљи. чаробној
тајни се додвори – нек подари ризнице
гладном ко, сит свега, пркоси празнини.
пред чим бисмо клечали да није речи?
али запамти: каменоресци,
каменоресци ће и теби исклесати
санак у мермеру!
